OKTAV MIRBO, PRAVDOTVORAC
Posle poluvekovnog ispaštanja, najzad je priznata, sa zakašnjenjem, genijalnost i modernost Oktava Mirboa (1848-1917), “pravdotvorca” koji je, po recima Emila Zole, “dao svoje srce bednicima i pacenicima ovoga sveta ”. Krajnje je vreme, danas, da se krene u otkrivanje jednog ogromnog, raznolikog i neobicno aktuelnog opusa, od koga je do danas bio poznat samo mali deo. U svim svojim delima, Mirbo je, poput svojih ”bogova” Ogista Rodena i Kloda Monea, pokušao da iz korena izmeni pogled svojih savremenika. Hteo je da nam otvori oci, i da nas natera da otkrijemo bica i stvari, vrednosti i institucije, onakve kakvi su, a ne onakve kakvima smo mi imali uslova da vidimo – ili pre, da ne vidimo. Još 1877. on daje piscu zadatak da primora “hotimicne slepce” da ”pogledaju Meduzu u lice”. Pamfletist, umetnicki kriticar, romanopisac i dramaticar, Mirbo je dakle pre svega veliki demistifikator.
VELIKI DEMISTIFIKATOR
U ocima ”dobromislecih” ljudi i licemera svih vrsta,
njegov ”zlocin” je u tome što je naveo društvo
da sebe sagleda u svoj nagoti i da se ”zgrozi nad samim sobom”.
Pošto se sablaznio nad svim onim što je vredjalo njegove zahteve
za Istinom i Pravdom, postao je sablažnjiv u ocima mocnika ovoga
sveta, što je, posle smrti, skupo platio. Mirbo je naime, tokom cetrdeset
godina, sa vedrom okrutnošcu, raskrinkavao, naterivao da se ”mršte”,
sve one koje zaludan narod, propisno zaglupljen, uporno poštuje:
demagoge, gusare u politici; špekulante i prevarante, pirate na berzi
i ajkule u industriji i trgovini; ”moralna cudovišta”
necuvenog represivnog sistema zvanog ”Pravda”; ”mrvitelja
duša” u Crkvama; hohštaplere u umetnosti i književnosti,
lutane i majstore pevace u podmitljivoj i umrtvljenoj štampi; i sve
buržuje koji se bogate na bedi siromaha i koji su se, bez ikakvog
sažaljenja, bez ikakvog ”umetnickog osecanja” i bez ikakvog
licnog stava, obskrbili, radi svog moralnog i intelektualnog konfora,
neiskorenjivom i ubistvenom mirnom savešcu. Oni su proizvodi jednog
društva na umoru, u kome se sve krece u obrnutom smeru od zdravog
razuma i pravde, i u kome, pod vidom ”demokratije” i ”države”,
bezobzirna manjina nekažnjeno eksploatiše, gazi, otudjuje i
sakati vecinu, svedenu na stanje ”larve”. Ona obezvredjuje
genijalnost, ponižava umetnost i pretvara sve, ljude i stvari, talenat
i cast, u obicnu robu, podredjenu neumoljivom zakonu ponude i potražnje.
Na ruševinama ljudskih vrednosti, ona podiže oltare kapitalistickom
bogu sa ljudskim likom, koji vlada celom zemaljskom kuglom i pretvara
je u zastrašujuci ”vrt mucenja”: Zlatnom teletu.
Poruka, avaj! nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti.
BIOGRAFSKA BELEŠKA
Oktav Mirbo (1848-1917), novinar, polemicar, književni kriticar,
romansijer i dramski pisac jedna je od najzanimljivijih i najoriginalnijih
figura književnog sveta iz perioda Belle époque.
Mladost je proveo u selu Remalar (Rémalard) koje ga je gušilo,
školovao se jedno vreme u jezuitskom koležu u Vanu ( Vannes)
i, pošto je iz njega u petnaestoj godini iskljucen pod više
nego sumnjivim okolnostima, biva prinudjen, sav u ocajanju, da uci beležnicki
posao u mucenickoj samoci. Posle traumaticnog iskustva koje je doneo rat
1870. godine, prihvata poziv bonapartistickog vodje Dikea, bivšeg
poslanika iz Orna, da bude njegov licni sekretar. Ovaj ga dovodi u Pariz
i uvodi u L'Ordre de Paris, zvanicni organ L’ Appel au
peuple. To ce biti pocetak jednog dugog perioda zbog koga ce Mirbo
kasnije imati snažno osecanje krivice : naizmenicno, ponekad i istovremeno,
Mirbo ima ulogu posluge - buduci da je bio licni sekretar Digeov (Dugué),
kasnije sekretar Artira Mejera (Arthur Meyer), glavnog urednika lista
Gaulois - ‘’prostituisao’’ je svoj talenat
(bio je honorarni novinar lista L‘Ordre, a zatim je pisao i za L‘Ariégeois,
bili su to bonapartisticki listovi, onda za monarhisticki Gaulois
i za anitoportunisticki i antisemitski Grimaces – avaj!),
a bio je i ‘’rob’’ (napisao je dvanaestak romana
i novela po narudžbini, kao što su, pre svih, Štitonoša
(L’Ecuyère), Maršalovica (La Maréchale),
Smešne ljubavi (Amours cocasses) i Lepa gospodja Le Vasar
(La Belle Madame Le Vassart). Tek tokom 1884. godine, posle burne
veze sa Židit Vimer (Judith Vimmer), ženom sumnjivog morala
(Juliette iz romana Raspece), postaje svestan negativnog bilansa
svog života, te se povlaci u Bretanju, a po povratku u Pariz zapocinje
svoje mukotrpno ‘’iskupljenje’’: od tada svoju
iskricavu rec neuporedive delotvornosti stavlja u službu sopstvenih
ideja, socijalne pravde i promocije vrhunskih umetnika.
Prvo delo koje objavljuje pod svojim imenom u novembru 1885. godine jeste
zbirka novela Pisma iz moje kolibe (Lettres de ma chaumière),
koja za okvir imaju Normandiju i Finister, predstavlja se kao antiteza
predusretljivosti Alfonsa Dodea, pružajuci prilicno mracnu sliku
coveka i društva, koja ce biti još više naglašena
u sledeca tri, više ili manje, autobiografska romana : Raspece (Le
Calvaire, 1886), u kome Mirbo vrlo malo govori o svojoj vez sa Židit;
Opat Žil (L’Abbé Jules, 1888), u kome, pod uticajem
Dostojevskog cije je delo tek bio otkrio, primenjuje principe psihologije
da bi predstavio lik jednog katolickog sveštenika koji je sav u otporu
prema socijalnoj nepravdi i pokvarenosti Crkve; i Sebastien Roch (1890),
gde dirljivo opisuje ‘’umorstvo duše jednog deteta’’
koje je pocinio jedan jezuita nasilnik, a pricu smešta u kolež
Sen-Fransoa-Gzavije (Saint-Francois-Xavier) u Vanu. Istovremeno, saradjuje
u listovima Gaulois, La France, L‘Evénement, Le Matin, Gil
Blas, Figaro i u Echo de Paris: Zapocinje umetnicke bitke (oduševljen
je radovima Rodena, Monea i impresionostickim slikarima, pa onda i Van
Gogom, Kamijem Klodelom i Majolom) i one politicke (približava se
anarhistima, napada Bulanžeove pristalice, nacionalizam, kolonijalizam,
militarizam, kao i ‘’loše pastire’’ svih
veroispovesti, koji se služe opštim pravom glasa da bi što
bolje oglobili stado i isplanirali kako da unište i zaglupe ljude).
Pocev od 1890. godine Mirbo preživljava dugu egzistencijalnu krizu,
a njegovo stanje pogoršava i ozbiljna bracna kriza - 1887. ženi
se bivšom glumicom Alis Renjo (Alice Regnault), uprkos glasinama
koje su kružile o njoj – kriza prouzrokovana njegovim verovanjem
da boluje od impotencije. Ipak tokom tih teških godina Mirbo objavljuje
u nastavcima prve verzije Dnevnika jedne sobarice (Journal d’une
femme de chambre) i Vrta Mucenja (Jardin des Supplices) pod naslovom
Na zadatku (En mission), kao i jedan neobican preegzistencijalisticki
roman inspirisan Van Gogom cije je delo Mirbo tek upoznao i koji za temu
ima tragediju umetnika: Na nebu (Dans le ciel, 1892-1893). Isto tako,
zapocinje dugu saradnju sa listom Journal (ta saradnja ce trajati
deset godina) i piše tragediju Loši pastiri (Les Mauvais
bergers) cija je tema bliska temi Žerminala i u kojoj ce glumiti
Sara Bernar i Lisjen Gitri u decembru 1897. Afera Drajfus ce izvuci Mirboa
iz neurastenije i okrenuti ga ka društveno korisnom delovanju. Ukljucuje
se u Aferu Drajfus sa njemu svojstvenom plemenitošcu vec 28. novembra
1897, dakle dva dana posle Emila Zole. Mirbo tada piše tekst za drugu
peticiju intelektualaca i prati svakoga dana Zolu na sudjenje. Placa za
njega 7.500 franaka i dobija 30.000 da plati mnogobrojne kazne koje je
dobio autor teksta J’accuse, ucestvuje na brojnim protestima drajfusovaca
u Parizu i po unutrašnjosti i, što je važno, objavljuje
u listu L’Aurore pedesetak hronika u kojima nastoji da pokrene
radnicku klasu i predstavnike intelektualnih profesija, ismeva nacionaliste,
sveštenstvo i antisemite koristeci se, pri tom, sa radošcu,
izmišljenim intervjuima. Više od mesec dana prati sa zgražanjem
Drajfusov proces u Renu, i, obeshrabren, vraca se u Pariz.
Kao posledica dubokog pesimizma u koji je Mirbo zapao, svetlost dana ce,
jedno za drugim , ugledati sledeca njegova dela: Vrt mucenja 1899. –
to je književno cudovište koje cini pacvork tekstova razlicitih
po vremenu nastanka i po tonu, zatim Dnevnik jedne sobarice, objavljen
1900. – žigosanje ropstva modernog vremena kao što je
postojanje posluge kao i razotkrivanje nakaradnog nalicja buržoazije,
i, na kraju, 1901. pojavljuje se kolaž sacinjen od pedesetak okrutnih
prica koje su objavljivane u štampi tokom petnaest poslednjih godina
pod naslovom 21 dan jednog neurastenika (Les 21 jours d’un neurasthénique).
U aprilu 1903. veliki uspeh doživljava njegova velika klasicna komedija
naravi i karaktera Posao je posao (Les Affaires sont les affaires)
izvedena na sceni pozorišta Komedi fransez (Comédie française).
U tom komadu Mirbo napada klasu skorojevica i razotkriva svemoc novca
kroz lik Isidora Lešaa (Isidore Léchat), coveka
koji se bavi mnogim poslovima i koji postaje tip. Predstava doživljava
veliki uspeh u Nemackoj, Rusiji, Sjedinjenim americkim državama i
nekim drugim zemljama. Stekavši bogatstvo, Mirbo mnogo redje piše
za novine (istaknimo ipak njegovu šestomesecnu saradnju sa listom
L’Humanité tokom 1904) i napušta romaneskni žanr
nasledjen iz XIX veka, pokušava da unese novine u njega udaljavajuci
ga od naturalizma: 1907. objavljuje pricu o putovanju kroz Belgiju, Holandiju
i Nemacku 628-É (La 628-E8), a junak te price je njegov
automobil; 1913. objavljuje rableovsku fantaziju inspirisanu njegovim
psom – Dingo. Isto tako, u pozorištu Comédie
francaise izvodi se njegova komedija Ognjište (Le Foyer),
koja izaziva skandal jer razotkriva milosrdje od koga se pravi posao i
ekonomsku i seksualnu eksploataciju adolescentkinja.
Sve bolesniji i ogorceniji, Mirbo postaje gotovo nesposoban da piše
(ipak, napisao je jednu brošuru o prostituciji Ljubav žene koja
se prodaje (L’amour de la femme vénale), koja ce biti
objavljena posle njegove smrti… i to u Bugarskoj!), povlaci se u
Tril (Triel), gde pokušava da se oporavi od necoveštva ljudi
okružen cvecem i platnima svojih prijatelja slikara. Prvi svetski
rat dovodi ovog nepopravljivog pacifistu do najdubljeg ocajanja imajuci
u vidu cinjenicu da je neprestano ukazivao na zlocinacke ratne nastranosti
i da se zalagao za francusko-nemacko prijateljstvo. Umro je na svoj 69.
rodjendan, 16. februara 1917. Nekoliko dana kasnije, njegova supruga objavljuje
u listu Le Petit Parisien njegov navodni Politicki testament (“Testament
politique d’Octave Mirbeau“), koji je na njen zahtev sastavio
otpadnik Gistav Erve (Gustave Hervé). Pišcevi prijatelji uzaludno
razotkrivaju tu dezinformaciju koja ce na dugi period ukaljati uspomenu
na Oktava Mirboa.
I zaista, Mirbo ce proci kroz šezdesetogodišnji period cistilišta.
Naravno, pojavljuju se redovno nova izdanja njegova dva najpoznatija romana,
njegov komad Les affaires sont les affaires u više navrata je postavljan
na repertoar, u periodu od 1934. do 1936. svetlost dana je ugledalo nekoliko
njegovih dela objedinjenih u celinu pod naslovom koji bi mogao da prevari
– Sabrana dela (Oeuvres complètes). Ipak, poznat je
samo jedan mali deo njegovog ogromng stvaralaštva; nema ispravnog
citanja Mirboovog dela i on je cesto posmatran kao naturalista ili cak
kao pornografski pisac i covek koji menja svoja politicka ubedjenja; što
se tice univerzitetske nastave i školskih ud¾benika, situacija
je još gora, postoji tek nekoliko teza anglosaksonskih autora koji
se bave njegovim delom. Stvari pocinju da se menjaju krajem sedamdesetih
godina XX veka zahvaljujuci Iberu Žijenu (Hubert Juin) koji objavljuje
Mirboove romane u kolekciji ‘’Kraj veka’’ (Fin
de siècle), zatim osamdesetih godina XX veka, kada se pojavljuju
prvi radovi univerzitetskih profesora, a situacija se narocito poboljšava
pocev od devedesetih godina XX veka: objavljena je prva Mirboova biografija,
Oktav Mirbo, proklinjac vernoga srca (Octave Mireau, l’imprécateur
au coeur fidèle); objavljeno je tridesetak knjiga sa dotad neobljavljenim
tekstovima (Dans le ciel, Contes cruels, Combats pour l’enfant,
Paris déshabillé, Combats esthétiques, Lettres de
l’Inde, L'amour de la femme vénale, Chroniques du
Diable, Amours cocasses, Noces parisiennes, Premières chroniques
esthétiques, prepiska sa Alfredom Bansarom (Alfred Bansard),
Klodom Moneom (Claude Monet), Kamijem Pisaroom (Camille Pissarro), Ogistom
Rodenom (Auguste Rodin) i Žanom Gravom (Jean Grave)…; organizovana
su tri medjunarodna naucna skupa a objavljeni su i zbornici sa tih skupova;
1993. pocelo je sa radom Društvo Oktav Mirbo (Société
Octave Mirbeau), koje izdaje Sveske Oktav Mirbo (Cahiers Octave Mirbeau);
istraživanja na univerzitetskom nivou sve su brojnija i u Francuskoj
i u inostranstvu; veliki uspeh predstava Ognjište (Le foyer)
i Poao je poao (Les Affaires sont les affaires); brojne dramske
adaptacije Mirboovih romana, prica i hronika; skorašnje objavljivanje
prvog kritickog izdanja Romaneskno stvaralaštvo i pozorište
Oktava Mirboa (Oeuvre romanesque et théâtre de Mirbeau),
za koje smo se mi pobrinuli…
Oktav Mirbo je konacno zauzeo mesto koje mu pripada : jedno od najznacajnijih
u francuskoj književnosti. Prototip je angažovanog pisca, on
je anarhista i individualac i veliki demisifikator ljudske prirode i institucija
koje otudjuju ljude, tlace ih i ubijaju. Zaceo je estetiku otkrovenja
i odredio sebi misiju da ‘’one koji se ponašaju kao da
ne vide prisili da pogledaju Meduzu u lice’’. Zato je poceo
da preispituje, ne samo buržoasko društvo i kapitalisticku ekonomiju,
nego i vladajucu ideologiju i tradicionalne književne forme, jer
svi oni doprinose umrtvljavanju savesti i stvaranju lažne i nepotpune
slike o covekovoj sudbini i o sudbini društva. Narocito se isticao
u borbi za napuštanje tzv. realistickog romana. Odbacujuci naturalizam,
akademizam i simbolizam, našao je svoj put negde izmedju impresionizma
i ekspresionizma, a veliki broj pisaca dvadesetog veka njegovi su dužnici.
